Reklo bi se da su mediji dom dobre komunikacije. Hahaha… reklo bi se verovatno samo u mom naivnom viđenju sveta.

Trebalo mi je vremena da shvatim da sam projekat u kojem treba da progovorim samo kad viknu „Akcija!“. Mrtvi ozbiljni su mi govorili „morate da nam verujete…“, reči koje bi svakim zakonom trebalo zabraniti da stoje zajedno jer čine neprirodni blud. Šturo su mi objašnjavali da ne razumem sponzore i komplikovane odnose sa njima. Oštro su mi saopštavali „To tako mora!“ iako po zakonima fizike ne biva.

Zalivena talasima sujete ućutah sve do onog „Tišina, snimamo!“.

U jednoj od tih priča tema je bila kurkuma uz čarobnu marokansku čorbicu od šargarepe i crvenog sočiva i hrskave osunčane kurkuma štapiće.

Priča o kurkumi

Kurkuma je koren, spolja nalik đumbiru, ali iznutra jarko žute boje. Koristi se u indijskoj i njoj sličnim kuhinjama, ali i kao boja nekih proizvoda od senfa. Za nju važi pravilo „manje je više“ – koristi se u malim količinama i tada ima biberast, topao ukus, dok kad se pretera sa količinom može da bude gorka. Mirisom malo podseća na mešavinu narandže i đumbira.

Pre 15-ak godina rešim da napravim svoj prvi pravi kari, znači bez začinske mešavine koju zovemo kari. Nađem neki autentični recept koji kaže da je tajna dobrog karija u svetom trojstvu crnog luka, belog luka i đumbira i obilnom korišćenju začina – kurkume, kumina, korijandera i čilija. Odem sa spiskom u prodavnicu, sva puna sumnje da ću bilo šta pronaći, ali pronađem kurkumu. Kumina i korijandera nije bilo, pa sam se dovijala. I od tad je uvek imamo u kući, nekad čisto da nam prirodno oboji pirinač ili kuskus i da malo sunčane boje našim tanjirima.

Kurkumu zovu još i indijski šafran, možda zbog toga što ju je Marko Polo u zapisima sa svojih putovanja opisao kao čudesan začin sličan šafranu. Ipak, ta sličnost se odnosi samo na boju koju oba začina daju jelima, a po ukusu i upotrebi su sasvim različiti.

Sveti je začin gotovo od početka ljudske istorije, a zapravo su je prihvatile gotovo sve dalekoistočne kulture i smatraju je simbolom plodnosti, božanske moći, duhovnog prosvećenja i zaštite. U Indiji, osim kao začin i lek, koristi se u svadbenim i religijskim ceremonijama: pasta od kurkume se maže na lice mlade i mladoženje da bi se dve duše ujedinile u jednu, da bi im podarila duhovnu sreću i oterala zle duhove.

U Evropu ju je doneo već pomenuti Marko Polo u 13. veku, ali sve do nedavno nije bila toliko popularna, pročula se naširoko tek kada su naučno potvrđena njena terapeutska svojstva.

U Vogu pročitah da već neko vreme zdrave namirnice inspirišu modne kolekcije, pa je tako jedno vreme bila popularna vibrantna ciklama boja zbog acai bobica, potom carska zelena boja zbog matcha čaja, a ovo leto je u zlatnim bojama upravo inspirisano kurkumom. Uz tu modu mi vam dodajemo i ovu gastronomsku inspiraciju.

Video recept

Pratite nas i na našem Youtube kanalu.

Sastojci (za 12 palačinki):

• 200 g brašna od leblebija
• 1 kašičica kurkume
• ½ kašičice kajenske paprike
• ½ kašičice kumina u zrnu
• 1 manja glavica crvenog luka
• 1 ljuta papričica
• 1 manja veza peršuna

Sipajte brašno u činiju i dodajte vodu sobne temperature da dobijete testo gustine jogurta (oko 400 ml). Dodajte 1 kašičicu soli, kurkumu, kajensku papriku, kumin, sitno seckani crveni luk, ljutu papričicu, peršun i 2 supene kašike maslinovog ulja, pa sve dobro promešajte.

Na umerenoj vatri zagrejte teflonski tiganj, dodajte ½ supene kašike maslinovog ulja i razlijte po celom tiganju. Sipajte kutlaču fila da napravite deblju palačinku poput američkih (nama su u tiganj stale po tri palačinke u svakoj turi). Pecite oko 5 minuta, dok ne dobiju zlatno-žutu boju, pa okrenite i pecite sa druge strane još 2-3 minuta. Ponovite dok ne potrošite testo.

Poslužite toplo uz sočnu salsu od paradajza i malo zeleniša.

Adaptirano sa Vegan Richa.

Podeli ovo:

Facebook

0

Twitter

Google

Pinterest

0

Email

Print