Rutinu ne volim i čuvam sve vredno od nje. Štedljivo trošim dela koja bih da mi potraju ili gledam da u staro ubacim po koju čaroliju novog, da začinim i zakuvam život svaki put na drugačiji način. Volim uzbuđenje iznenađenja, trnce što mi protrče venama kad sam pred novim izazovom. Sva zatreperim kad se ona takmičarka u meni spusti u niski start da proveri sopstvene limite i obori lične rekorde. I tako dođe jedan poziv, sasvim neodoljiv…

Početkom marta razmenimo kratke poruke „Baš nam se sviđa to što radite. Da li biste..?“ – „Hej, hvala, da, bih, što da ne!“ Ubrzo stigne instrukcija sa sve savetima za probno snimanje – od izgleda („… Nakit na rukama i napadan lak za nokte nikad ne izgledaju dobro u kuhinji…“), preko kuhinjske opreme („… Produkcija obezbeđuje funkcionalnu kuhinju…“), pa jela koje treba da pripremim („… Potrudite se da jelo koje želite da napravite može da se napravi za 1 h pošto imamo veliki broj kandidata…“), i još nekih mojih obaveza („… Pored recepta pripremite i koncept o čemu želite da govorite dok pripremate hranu… Taj koncept treba da bude takav da može da živi u serijalu od 20-25 epizoda…“), sve do prvih međusobnih prava i obaveza („… Budite tačni oko dogovorenih termina i fleksibilni ako dođe do pomeranja istih. Snimanja su uvek takva.“).

Uprtim svoje sitne kuhinjske sprave, i namirnice, i koncept, stanem, ispričam šta sam spremila i skuvam što sam zamislila i za manje od sat se vratim kući. „Kako je bilo?“ – „Meni zabavno, njima – pojma nemam. Javiće se, kažu.“

Jave se posle nekog vremena, kažu „’Ajd’ sad još jedan krug.“ – „’Aj’!“ Zakažu mi i sastanak sa rediteljem za dodatne instrukcije. Odem tamo, otvara neka sekretarka vrata, pita „Vi za audiciju?“ – „Ma ne, ja kod reditelja…“ – „Pa, da, to i kažem…“, uzvrati sekretarka. Štrecnem se, mislim na audiciju nikad ne bih otišla – to je takmičenje sa drugima, mene to ne zanima, ja sam čovek za probno snimanje – takmičenje sa samom sobom.

Prođe i drugi krug, nanižu se pozivi odobravanja i hvale. U međuvremenu darling smisli ime za serijal – „Čini i začini“, čisto da se razumemo da je u pitanju magija kuvanja sa začinima. I tu nije kraj…

Svaka od 21 epizode bila je receptima i pričom posvećena nekom od začina ili začinskog bilja. Danas prenosim priču o biberu uz recept za ovu zanosno zelenu salatu od boranije i crvenog bibera. U emisiji sam je spremala sa grilovanom šparogom kojoj je bila sezona. Uz salatu, pekli su se i mirisni čokoladni keksići sa crnim biberom…

Priča o biberu

Među poznavaocima začina postoji priča o nekom indijskom kralju koji je mnogo voleo začine, pa je ponudio nagradu od vreće zlata svakom ko mu donese neki novi začin. Jednog dana neki čovek mu donese biber i kralj ga nagradi obećanom vrećom zlata i komadom zemlje pride. Prođe neko vreme, pa mu neki drugi čovek opet donese novi začin, a kralj mu umesto vreće zlata pokloni vreću bibera, jer biber je postao vredniji od zlata. Tako je, kažu, nastao izraz “papreno skupo”.

Biber ja najkorišćeniji začin na svetu i mnogi ga zovu kraljem svih začina. Često je korišćen kao platežno sredstvo, a posebno bogati Evropljani nosili su oko vrata vrećice sa biberom kao demonstraciju moći i imućnosti.

U Rimu je bio popularan dugi biber, nešto drugačijeg ukusa i jače ljutine. Kako nisu svi mogli da ga priušte, vešti trgovci začinima ponudili su crni biber kao lakšu i jevtiniju opciju. Ubrzo je crni biber postao toliko popularan da se priča da je Atila Bič Božji, kada je krenuo u pohod na Rim, kao otkup tražio 1,5 tonu bibera.

Popularnost crnog bibera je malo opala nakon otkrića Novog sveta, a samim tim i čili paprike, čija ljutina je bila fina zamena za ukus bibera. Slavu mu je povratio Luj 14, koji je bio vrlo probirljiv u jelu, voleo lagane ukuse, a korišćenje začina smatrao vulgarnim. On je zapravo zabranio korišćenje svih istočnjačkih začina, odnosno dozvolio samo so, biber i peršun i tako za sva vremena uticao na evropsku, a posredno i američku kuhinju.

Sve vrste bibera gledano po boji plod su istog drveta, a razlikuju se po vremenu branja. Kada je nezreo – dobijemo zeleni biber. Crni nastaje fermentacijom i sušenjem tog zelenog, a beli se dobija kad se sa potpuno zrelog bibera koji je crvene boje skine spoljna opna i zapravo predstavlja semenku bibera. Crveni biber je osušeno sasvim zrelo zrno. Često se kao crveni biber prodaje zapravo brazilski biber koji i nije biber, ali ukusom i izgledom podseća na zreli biber i na engleskom ga zovu pink pepper.

Nakon cele priče, sledeći put kad čujete da je neko nekom zabiberio čorbu zapitajte se da li je to uopšte nešto loše 🙂

Sastojci:

• 450 g zelene boranije
• 2 supene kašike vinskog sirćeta
• ½ limuna
• 6 supenih kašika maslinovog ulja
• 1 crveni luk
• ½ veze peršuna
• 2 supene kašike crvenog bibera
• 50 g rukole

Boraniju operite, očistite, isecite na manje delove, pa kuvajte u provreloj, posoljenoj vodi 7-8 minuta. Procedite i dobro ohladite pod mlazom hladne vode, prosušite, prebacite u dublju činiju, pospite sa 1 kašičicom maslinovog ulja i promešajte. Dobro zagrejte gril tiganj, sipajte boraniju i pecite oko 5 minuta da se malo zapeče. Sklonite sa vatre, posolite sa prstohvatom dimljene soli i ostavite da se prohladi.

Za to vreme napravite dresing: u činiji pomešajte sirće, sok od limuna, ½ kašičice soli, pa dodajte i maslinovo ulje i ponovo dobro pomešajte. Dodajte sitno iseckani crveni luk i list peršuna, a zatim i crveni biber koji ste prstima malo zdrobili.

Da servirate, na tanjir(e) za serviranje stavite rukolu, preko stavite grilovanu boraniju i pospite pripremljenim dresingom.

Podeli ovo:

Facebook

0

Twitter

Google

Pinterest

0

Email

Print