U Sloveniju sam prvi put otišla pre ravno deset godina. Povod – poslovni: ekspedicija „poklonjenja“ novom gazdi. Krenemo, naravno, natmureni. Ipak, već se na granici razvedrimo, prelepost prirode udarila nas posred čela i držala tako, širom otvorenih očiju sve do Ljubljane. Sastanci su prošli ‘nako, uz očekivano natezanje ko je bolji i jači. Sutradan se spustimo do mora, taman počeli da razmenjujemo reči da se razumemo k’o ljudi, kad nas ljubazni domaćini lepo poteraju ća, jerbo se petkom radi skraćeno. Odemo prvo u dnevni provod – nezaboravno prvo istraživanje Pirana,  pa onda u večernji – Festival vina i maslinovog ulja u Izoli, sa primorskom ikonografijom – kazanima sa dagnjama na buzari i raspevanim klapama. Prenoćimo, pa sutradan krenemo kući, samo usput svratimo do romanitčnog Otočca, malog zamka usred malog ostrva, a tamo Festival cveća – plove cvetni aranžmani na strujama mirne Krke. I tada zavolim sve tamo, i odlučim da se često vraćam.

Tako je i bilo svih ovih godina – mnogo poslovnih putovanja, a jednako i svraćanja za našu dušu. Do tamo možemo žmurećki, bez GPSa, i tačno se zna gde se jede riba, gde gambori, a gde krilca, i gde se najslađe ispijaju kokteli a gde dugo gušta kafa.

Nedavno darling reši da me odvede na oporavak od posla i nedostajanja deteta, tamo gde se na brdima poput neke antikne fotelje presvučene u zeleni somot šepure ljupki vinogradi, a tek dozrele trešnje nose ukus svežine Alpa i slasti Jadrana. Odsednemo kod porodice Klinec, kod Nejke i Uroša, na Goriškim Brdima, u kući sa pogledom.

Prvo se, naravno, ispričamo o vinu, sve uz flašu njihovog narandžastog, organskog, od sivog pinoa. Jedva dočekam da pričamo o hrani, jer Uroš kuva a nije kuvar, nego srodna duša – strastveni zaljubljenik.Odlazimo u pršuteriju, okićenu komadima mesa što zriju četiri godine pre nego što dođu do trpeze, a iza stakla, k’o u nekoj gluvoj sobi, načičkale se kobasice raznih receptura.

Priča da ga je otac naučio tom zanatu.Odmah pitam je li ga je majka naučila da kuva, odmahuje glavom i sa širokim osmehom mi odgovara „Ne, ona me je naučila da jedem.“Urošev restoran radi samo ako se gosti najave, a jelovnik je isti za sve, osmišljen baš za taj dan, inspirisan sezonom. U otvorenoj kuhinji strljivo mi odgovara da inspiraciju pronalazi u prirodi i da uvek sprema samo organsko, kupljeno od domaćina u čijoj je kući obavezno bio.

Zagrevanje kreće od mladog kozjeg sira sa svežim vlašcem, crnom solju, pečenim bademima, sve poprskano uljem od uljane repice. Ide, potom, tanjir domaće pršute i kobasice, u pratnji italijanskog plavog sira i domaćeg kravljeg. U nastavku se smenjuju Urošev tatar biftek, čorbica od mladog graška i praziluka servirana sa krutonima i uljem od bundeve, pa najsavršeniji do sada rižoto od belih domaćih i zelenih divljih šparoga, pa domaća pasta sa još domaćijom kobasicom, pa mlada jagnjetina krčkana šest sati u rerni…

Oteturamo se do sobe i odspavamo k’o bebe.

Sutradan se uputimo u obilazak okoline, a put nas povede i kroz vinske krajeve Italije.

Cividale del Friuli, pod istočnim Alpima i nad rekom Natizone, e tu ću jednog dana da živim, a terin od šparoga iz Alla Tavernetta u Udinama ima da spremam k’o specijalitet naše kuće, isto jednog dana.

Posle odemo kod Uroševog brata, Aleksa, vinara i restoratera, isto kuvara bez škole, da proverimo je li mama i njega mazila svojom vrsnom kujnom, pa malo obiđemo okolinu i odemo da ponovo snevamo ušuškane snove.

Za ljubavni začin što ide na kraju, darling me spusti do mora, da se nagledam plavog.

I opet zavolim sve tamo, i odlučim da se često vraćam.

Pratite nas i na:

• 
• 
•