Znate ono kad imate osećaj da ste na mestu na kom baš treba da budete, kao da je suđeno, predodređeno. Ili ono kad ste okruženi sve samim dobrim dušama koje vas zalivaju samo čistim mislima a vi rastete od sreće kao u nekoj čarobnoj bašti, i veći ste od svega, i ništa drugo nije toliko važno, svi problemi kao da nestanu ili postanu bezazleniji.  E, takav je bio ovaj odmor: obogaćujući!

Bogatstvo broj 1: odlazak u zemlju prepoznatljivu po neutralnosti, po disciplini i redu, po ekonomskoj osvešćenosti njenih građana (to su oni što su na referendumu odbili da minimalna zarada bude 3.000 eur jer to nije dobro za privredu, ili da se pravo na godišnji odmor produži sa 4 na 5 nedelja, jer ni to nije dobro za prihode i rashode), po prelepoj prirodi, po siru, po čokoladi, po satovima, po bankama… Bogatstvo broj 2: odlazak u grad poznat kao svetski centar diplomatije, kao sedište najviše internacionalnih organizacija na svetu, u kojem 40% stanovništva čine stranci, u kojem su živeli neki filantropi na čelu sa Anrijem Dinanom (Henry Dunant) koji su osnovali Crveni krst, grad koji je u istoj godini obezbedio izgradnju katoličke crkve, ruske (pravoslavne) crkve i sinagoge, da bi svojim manjinskim zajednicama obezbedio jednaka prava na religiju. Bogatstvo broj 3: odlazak u goste kod ljudi kojima kao da je dobrota zanat, kod kojih kad smo svi zajedno imamo tri sasvim različita maternja jezika a sporazumevamo se na svima nam stranom, četvrtom. Ova bogatstva nisu poređana po važnosti, ali sva spadaju u istu, plemenitu kategoriju: bogatstvo različitosti kulture, društva, naroda, jezika, običaja… svega. Ima li šta bolje, stvarno?

Ženeva (Geneve)

Kad pročitate osnovne informacije o Ženevi, na prvi mah se učini da nemate bog zna šta da radite više od dva dana, ili čak i manje u vreme kad je zaposednu bogati šeici zbog kojih jezero obgrle bele šatre za zabavu mlađanih šeičića, ali ko dođe na tako kratko – grdno se prevari. Sam stari grad je sav sređen i lep, na brdu – nego kako drugačije, sa katedralom St. Pierre koja gordo gleda na svedenu arhitekturu savremene Ženeve. Podno starog grada, jedna za drugom, burno žive dve šoping ulice – jedna za nas obične i druga sa radnjama za „odrasle“ (Gucci, Prada, Louis Vuitton…). Pred ulazak u stari grad, na gornjoj strani, nalazi se Muzej umetnosti i istorije, sa zanimljivom kolekcijom nameštaja, pribora za jelo, numizmatičkom zbirkom, i nama uvek interesantnijom galerija slika uglavnom švajcarskih umetnika, nešto francuskih impresionista, a boga mi i dva Pikasa. Sve to za „dž“.

Na donjoj strani grada, na Place Neuve je impresivna zgrada Opere iz 19. veka, kao i Muzički konzervatorijum, a preko puta Parc des Bastions, prostran i zelen, zanimljiv po šahovskim poljima sa velikim figurama za šah i mice.

S druge strane reke i jezera vredno rade gore pomenute internacionalne organizacije, sa Ujedinjenim nacijama kao najdominantnijom. Tu je i muzej Crvenog krsta, moderan, interaktivan, u kojem mi je više puta zastala knedla u grlu, i to nekoliko manjih od potresnih svedočenja nekih od aktivista, i jedna prilično velika od sale posvećene Srebrenici.

U kom god kraju da ste, pažnju privlači Jet d’Eau, impresivni vodoskok u samom jezeru, visok čak 140 m, po vedrom danu vidljiv sa gotovo cele obale Lemanskog jezera (to je ovo isto Ženevsko, samo mu je ovo zvaničan naziv). Ko je avanturista, može da se popločanom stazom prošeta do vodoskoka, al’ prijatno mu kupanje 🙂

Gastronomije u Ženevi su nam većinom bile kućne, ali kakve! Kuhinja naših domaćina protkana je najfinijim ukusima i pažljivo biranim namirnicama, sa izraženim francuskim običajima, što znači prvo predjelo, pa glavno jelo, pa salata, pa tanjir sireva, i tek onda desert. Bili smo ubeđeni da smo svi nabacili po koje kilce, ali potpuno bez griže savesti jer je sve taaakooo doooobro. Ipak, po povratku nas je vaga prijatno iznenadila i potvrdila onu da se „Francuskinje ne goje“, pa tako i mi koji se uz nju šlepamo. Jeee!

A kad kuća zatreperi od tonova tanga, nema boljeg restorana u celom gradu, garantovano!

Silno sam izdosađivala našoj domaćici i pokupila nekoliko odličnih recepata, pa uskoro sve ponavljam u našoj kuhinji i objavljujem.

Ipak, nismo propustili da odemo do Carouge, predgrađa Ženeve, gotovo gradića za sebe, nekada dela Kraljevine Sardinije te otuda potpuno drugačije arhitekture i atmosfere. A tamo ne samo da je umetnost živa-živa, nego sve vrvi i od kafea i bistroa. U jednom od njih probali smo i gaspačo po malo neonske boje od žutog paradajza serviran sa sorbeom od krastavca, kao i nešto poput mini fondija – rastopljeni kozji sir serviran sa malenim bagetom.

Lozana (Lausanne)

Izložba ruskih pejzažista 19. veka bila nam je zgodan izgovor da posetimo Lozanu, prvo onu staru koja se usadila visoko na brdu iznad jezera, opet sa katedralom, jednom gotičkom lepoticom kao najvišom tačkom, sa čijeg platoa sa pruža prelep pogled na valoviti grad, odsjaje sunca u jezeru i uvek zadivljujuće Alpe. Mnogo lepo i za ne propustiti!

Veve (Vevey)

Kad se od Lozane produži dalje duž obale jezera (ovo mislim kolima, ne pešice), stanica vredna zadržavanja je slikoviti gradić, poznat i kao sedište kompanije Nestle, u kojem je Čarli Čaplin (Charlie Chaplin) proveo svojih poslednjih 25 godina života.

 

 

Anri Nestle (Henry Nestle), apotekar rodom iz Frankfurta, 1867. je napravio mleko u prahu i od toga napravio jednu od vodećih svetskih kompanija. Zgrada u kojoj je bilo prvo sedište Nestle-a je sada Alimentarium – muzej hrane.

 

 

 

Muzej posvećen životu i radu Čarlija Čaplina je još uvek u fazi planiranja, a do tada njegova omalena statua stoji uz obalu jezera. Nas je kiša malo ubrzala, pa se nismo zadržali onoliko koliko ovaj gradić zaslužuje. Želim da mislim da smo ostavili nešto i za sledeći put 🙂

 

 

Montre (Montreux)

Duž puta do Montrea protežu se vinogradi još iz doba Rima i rađaju već 2000 godina, pa su od ne tako davno i pod zaštitom UNESCO. Sam Montre, onako prepun hotela tipične arhitekture s početka 19. veka nas je podsetio na dragu nam Opatiju u Hrvatskoj. Duž obale se proteže šetalište, poznato po bogatoj kolekciji cveća, koje na jednu stranu vodi nazad do Vevea, a na drugu do Zamka Šijon (Chateau De Chillon), odlično očuvani srednjevekovni zamak, potpuno bajkovitog izgleda, dom mnogih vladara, pre svih grofova od Savoje tokom čije vladavine je zamak proživeo svoje najsvetlije godine, proslavljen kroz pesmu Lorda Bajrona „Zatvorenik Šilona“.

Lepota grada, prijatna klima i odličan kvalitet života bili su prilično privlačni razlozi za mnoge poznate ličnosti, koje su se tu trajno nastanile, poput Vladimira Nabokova, Igora Stravinskog ili Fredija Merkjurija. Fredijev spomenik je na samoj obali jezera, ispred predivne zgrade stare tržnice.

Uzbrdo je, naravno, stari deo grada. Tamo je sve nekako pristojno, pa nismo mnogo birali, već smo seli u prvi bistro na koji smo naišli. Sve je odisalo vrlo autentičnom, lokalnom atmosferom, pa smo se odlučili za jela dana: ja za grilovane šuplje kosti sa salatom, a ostatak ekipe za rosti sa lokalnim Tom sirom, kao i varijacijom na sličnu temu – hrskavi zapečeni hleb sa sirom, šunkom i jajetom. Sve to uz odlično lokalno vino Petit Arvine, osvežavajuće i bogato citrusnim notama.

Grijer (Gruyere)

Kad se od Lozane krene ka unutrašnjosti, put vodi u predele kao sa razlednice, na obronke Alpa, zelena brda i doline kao u reklamama sa ljubičastom kravicom. Grijer, dom, kažu, najboljeg švajcarskog sira, je ljupko selo sa starinskim kućama sa crvenim muškatlama na prozorima i srednjevekovnim zamkom na vrh brda.

Turisti ga pohode ne samo zbog njegovog neospornog šarma, već i zbog najboljeg fondija (fondue) od sira koji možete pojesti igde.

Kad smo omrsili brke tim čudesnim topljenim sirom, morali smo da se zasladimo nečim jednako lokalnim – puslicom sa maskarpone kremom i jagodama. A za kraj dana ostavili smo obilazak jedne kolibe u kojoj se sir pravi na starinski način.

 

U drugom delu našeg putopisa pišemo vam kako smo se proveli uz francusku obalu Ženevskog jezera, a otišli smo i malo dalje, i do Mont Blanca koji vas, poput nekog velikog brata, ponosito nadzire kud god da krenete po ovom kraju.

Pratite nas i na:

• 
• 
•