Uprkos popularnosti priča o vrednim mravima i njihovim šefovima ugnjetavačima, ja ću malo da lanem na drugu stranu. Znam, znam, teorija kaže da nema loših radnika, samo loših šefova, al’ ko je bio u šefovskim cipelama zna da stvarnost nije jednobojna. I da, da, priča nema samo jednu stranu, ali ipak, da se ne lažemo, među tim „vrednicama“ čuče i oni najgori – zlokobno nekompetentni, psihotično agresivni ili bolno neetični.
Kosa mi se dizala na glavi dok sam čitala priču o vaspitačima iz vrtića koji su igrali između dve vatre sa bebama, o radnicima mlekare koji su se kupali u mleku pre pakovanja, o pica majstoru koji je kuvao k’o od majke rođen, o konobarici koja je ukrala podatke sa kreditne kartice jedne mušterije i ozbiljno joj zagorčala život, o državnom činovniku koji se 6 godina nije pojavio na poslu… I loši ljudi dobiju posao, nekad im to pomogne da postanu bolji, nekad im ni sto šansi u životu nije dovoljno.
Te najgrđe sam nekako izbegla i u karijeri srela samo one uspavane, istrošene, zaleđene… I one sa poganim jezikom, tračare i kritizere. I one koji nikad neće, ili kojima je uvek i svega mnogo, ili one što ispevaju tužbalice na sav glas. Svlačili su mi energiju, grebali razum i osećajnost. Otimali mi borbenost i ulivali odbojnost.
Sad me na muke stavljaju oni kojima dobra energija nikada nije u modi, a entuzijazam im čami negde potpuno zaboravljen i zapušten. I što vole da su uvek jadni, nikad hrabri. Ne znam šta bih ni sa o onima kojima je u mislima prošlost baš uvek picnuta i slavna, a sadašnjica dronjava i pažnje nevredna. Ne umem da dešifrujem one bez prirodne pitljivosti, bez žudnje da nešto novo nauče, bez htenja da budu bolji znalci.
Gledam da me takvi ne zatoče, ne uvuku u beskrajni vrtlog frustracije. Dane uglavnom provodim sa marnim, otvorenim dušama, iskrenim i pristojnim ljudima, spremnim da pruže ruku, da zalegnu i zaginu kad zatreba, da ćaskaju ali i da živo pretresaju mišljenja kad situacija nalaže, da pitaju, prouče, smisle, odluče… I tako nekako sve dođe u ravnotežu.
Onda se kod kuće ugnjezdim u zagrljaje mojih najboljih, a ponekad uzmem da mesim pride i baš mi ceo život bude potaman.
Sastojci (za 4 zemičke):
- 1 kašičica suvog kvasca
- 1 kašičica meda
- 100 g belog brašna tip 500 + malo za posipanje
- 50 integralnog pšeničnog brašna
- 50 g speltinog brašna
- 1 puna supena kašika lanenog brašna
- 1 kašiica soli
- 2 supene kašike ovsenih pahuljica za posipanje
- 1 supena kašika čia semenki za posipanje
- 1 žumance za premazivanje
U činiju sipajte 120 ml mlake vode, dodajte kvasac i med, pomešajte i ostavite na toplom dok malo ne zapeni. Dodajte brašno i so i zamesite meko testo. Poklopite plastičnom folijom i ostavite na toplom 1-1,5 h.
Testo prebacite na radnu površinu posutu sa malo brašna, podelite na 4 jednaka dela i svaki nežno oblikujte u loptice. Prebacite zemičke na pleh obložen papirom za pečenje, prekrijte krpom i ostavite na toplom oko 30-40 minuta.
U činijici umutite žumance sa 1 supenom kašikom vode, mešavinom premažite zemičke, pospite ovsenim pahuljicama i čia semenkama, pa pecite u zagrejanoj rerni na 200⁰ C 20-25 minuta, dok ne dobiju finu zlatnu boju.
Pratite nas i na:
Uh! Hvala za post. Konačno radim na mestu gde su svi ljubazni i gde se lako dogovaramo i gde skoro nikoga ništa ne mrzi. I svi radimo za umerenu profesorku platu, jer je došlo takvo vreme na Planeti da obrazovanje nije u modi. Treba sad da krenem na posao, naravno da ima problema i da me boli grlo od priče i… ali me ovaj post osvestio baš. Naravno – ono što si zgotovila u kuhinji je opet prekrasno. I meni je kuhinja mesto za odmor i akumulaciju energije.
Hvala Kato na citanju. Bas se radujem kad i tekst ostavi utisak 🙂