Prvi deo možete pročitati ovde.

Neke cure maštaju o svadbi iz snova, venčanici iz bajke ili bar egzotičnom medenom mesecu, a ja – pa baš nisam takva. Draže mi je bilo da planiramo naše godišnjice, da proslavljamo to što smo i dalje ljubavnici u vremenu kada je, čini mi se, ljudima lakše da budu neprijatelji. Ove godine je 20. leto, a to baš nisu klikeri i vredno je posebnog slavlja. A slavlje je kod nas putovanje. Ima jedan mediteranski krajolik, glamurozan i dramatičan, gde planine okićene bujnim šumama uranjaju u more. E tu sam odavno želela da dođemo.

O južnjačkom ludilu

Da, da, na jugu su glasniji, strasniji, silovitiji, bahatiji… To sam znala. Ima jedna druga nenormalnost – saobraćaj. Tu pravila ne važe, vozi se kako se izguraš, sve je igra živaca a ne pravo prednosti. Na pešačkim prelazima su stranci, a svi ostali su svuda, provlače se kad god i gde god da im je zgodno. Vespe, poput miševa poteranih poplavom, promiču sa svih strana. Voze ih gotovo svi i u svakojakom sastavu – babe sa dedama, dede sa unučićima, čovek sa psom i molerskom kantom, momci, devojke… Za razliku od srpskih džibera koji vole da izbace lakat kroz prozor, ovi južnjački vole da isture celu ruku, pa kad se mimoilaze dva takva komada pomisliš „sad će da zaigraju crvene rukavice!“.

Prošlog leta zalio nas alpski talas neke nepristojne hladnoće, pa smo gledali da na sebe navučemo šta god smo imali u koferima i u slojevima preživimo tih kišovitih julskih 15 stepeni. Ove godine smo uzjahali talas vreline i gledali kako da prodišemo na ludoj temperaturi uz 86% vlage u vazduhu, kako da ostanemo pristojni u skidanju svega mogućeg sa sebe, jer kad jednom nešto skineš teško ga nazad obučeš, svaki komad odeće zapinje po mokroj koži.

O Sorentu

Smestili smo se u gnezdu na litici iznad sorentinske litice, u preuređenom manastiru usred maslinjaka, sa pogledom na pučinu po kojoj se horizont razliva kao mastilo, a sunce nestaje kao zlatni biskivit da umačeš u mračnu tečnost.

Primorski gradić, bez plaže i promenade, sa lepim starim uličicama, po malo prenatrpanim prodavnicama koje nude limunćelo, kremu od limuna, bonbone od limuna, med sa limunom, sirće sa limunom, sapune sa mirisom limuna… (da, da, shvatili smo – ovde je dom čuvenog sorentinskog limuna), pa još i lokalnu, ručno rađenu keramiku (pretežno oslikanu limunom) i čipku, prenaseljen turistima pa onda nekako malo budvanskog šmeka, idealna je baza za obilazak Obale Amalfi.

U jednoj jedinoj uvali pored strme vrleti Sorenta, smestilo se ribarsko selo, gde se jede najbolje što jug ima da ponudi, gde se dok slast topite na jeziku pogled pruža na moćni Vezuv u morskoj izmaglici.

O Obali

Dok se voziš putem što se poput neke nemirne lokne uvija oko lica planine Latari, shvatiš da je ceo glamur Obale Amalfi uklesan u stene, gde svaki prozor ima pogled na veliko plavetnilo zbog koga pomisliš da je Zemlja ipak ravna i da je baš tu kraj sveta.

Priča se kako su se u 4. veku neki Rimljani zaputili u Konstantinopolj, koji tek što je postao prestonica carstva, pa su negde kod Cavtata u Dalmaciji doživeli brodolom i onda se uputili nazad i zastali kod Palinura i osnovali grad Malfi. Kasnije su izgradili novi grad na obali, nešto severnije, i nazvali ga „A-Malfi“ ili „grad onih iz Malfija“.

Obišli smo ga za manje od jednog sata sa sve posetom katedrali koja moćno dominira omalenim trgom, prošetali „čak“ do ulica gde ima nešto manje turista, slatko pojeli lokalni specijalitet i – to bi bilo to – Amalfi, mestašce za koje do kraja nisam dokučila da li namerno gaji taj fucnuti izgled kao deo nekog boemskog šarma ili ionako ima dovoljno turista da ga baš briga da se tu nešto licka.

Visoko iznad Amalfija, posle zanimljive vožnje od 7 km uz Valle del Dragone, pronašla sam ono što je mom srcu milo – Ravelo, uglancan i sladak gradić, inspirativan od davnina, privremeni dom i D.H. Lorensa, i Virdžinije Vulf, i Vagnera, u čiju čast se svake godine održavaju koncerti u divnim vrtovima Vile Rufolo sa pogledom na pučinu.

Za kraj smo ostavili Pozitano, fotogeničnu zvezdu cele obale. Raznobojan, sa lepim restoranima i visokom modom na uličnim tezgama, a nekako ipak atmosferom južnoitalijanskog pretrpanog letovališta, stvoren je da se svaka šetnja pretvori u prilično naporan kardio-fitnes, naročito ako izaberete prečice pa završite na stepenicama kojima kao da kraja nema.

O Napulju

Prvi utisak: Gaće. Bele, velike. I suše se svuda, skoro na svakom prozoru i terasi.

Drugi utisak: Štroka. Nagomilano đubre na ulicama, pored ulica, svuda.

Treći utisak: Kretenska konobarica koja nam se nije izvinila ni kad smo posle jednočasovnog čekanja dve salate i jedne pice napustili restoran.

Četvrti utisak: Zatvoreni zamak i muzej na vrh brda, u tri po podne, na 38 stepeni.

Peti utisak: Ledeno pivo u kafeu preko puta zatvorenog zamka, sa finim panoramskim pogledom na grad.

Pratite nas i na:

• 
• 
•