(scroll down for the recipe in English)
autor teksta: moj muž
Omladinska fudbalska reprezentacija Srbije je šampion sveta, ženska seniorska košarkaška šampion Evrope. Od kako se zovemo Srbija u fudbalu nismo bili prvaci sveta ni u jednom uzrastu, košarkašice nam nikada ranije nisu bile na najvišem stepeniku postolja. Milion je faktora koji su doprineli uspehu: talentovani sportisti, mnogo uloženog rada, dobri uslovi i bar solidni savezi koji su bila u službi tima, doza sportske sreće koju treba zaslužiti. Ali sigurno je da slavlja ni bi bilo da nije bilo njih, selektora Veljka Paunovića i selektorke Marine Maljković.
Oboje su van našeg sportskog, posebno trenerskog kalupa. Iz poznatih su sportskih porodica, govore više jezika, neuobičajeno kulturni i pristojni. Paunović se školovao u Španiji, Maljkovićeva je trenersku karijeru započela u Francuskoj. Do fanatizma su posvećeni poslu kojim se bave, spremni da postave visoke ciljeve i da planski rade godinama. Poštuju protivnike i to isto prenose na svoje igrače, ne zanima ih alibi varijanta (krive su sudije, povrede …). Njihovi timovi deluju kao ekipe najboljih prijatelja spremnih da sve urade jedni za druge, ali oni su te centralne tačke od kojih sve počinje. Oni su ih izabrali, okupili, postavili cilj, zacrtali put i poveli ih na taj put. Uvek su spremni da taktikom, savetima i izmenama promene tok meča, a stvorili su takav autoritet igračima da se njihove odluke ne dovode u pitanje. I Paunović i Maljkovićeva često tokom utakmice gestikuliraju tako što prstom pokazuju na splepoočnicu, odnosno jasno stavljaju do znanja svojim pulenima da se do pobede i ako se igra nogama (fudbal), odnosno rukama (košarka) u stvari stiže glavom. Poštuju svoje igrače i posle poraza, ističu ih u prvi plan posle pobede.
Mogao bih njihove očigledne kvalitete još dugo da nabrajam, ali se pitam gde bi nam bio kraj da takve ljude imamo kao trenere i vođe i na drugim mestima. U firmama u kojima radimo, ili još bolje na čelu države. Zamislite predsednika (države, vlade, skupštine) koji ispunjava zacrtane ciljeve i obećanja, poštuje svoje saradnike, ali i protivnike, koji je kulturan, obrazovan, pristojan i potpuno posvećen svom poslu. Koji je autoritet, ali ne zato što može da smeni ili degradira, već zato što zna. Koji neguje timski duh i poverenje. I koji je spreman da posle uspešno završenog posla u prvi plan stavi svoje saradnike, one koji su odigrali onako kako je on isplanirao. Bili bismo prvaci sveta, a ne na začelju kolone.
Kad već pričamo o šampionima, ovo je naš među picama – sa smokvama i plavim sirom. Ko nije probao, ne zna kako izgleda vatromet čuda od ukusa.
Sastojci (za 2 osobe):
- 300 g testa za picu (naš recept možete pogledati ovde)
- 3 smokve
- 120 g plavog sira (mi smo koristili Dorblu)
Zagrejte rernu na najvišu temperaturu sa fenom (kod nas je to 275⁰ C). Na pleh obložen papirom za pečenje, razvucite testo po svojoj želji (nama je bilo zabavno da imamo dve duguljaste pice). Na testo poređajte smokve isečene na kriške i sir na kocke, poprskajte sa malo maslinovog ulja i pecite 10 minuta, ili dok pica ne dobije finu zlatnu boju i hrskavu koricu.
Servirajte odmah uz neko fino belo vino.
Pizza with figs and blue cheese
Ingredients (serves 2):
- 300 g your favorite pizza dough (our recipe you can find here)
- 3 figs
- 120 g blue cheese (we used Dorblue)
Preheat the oven to the highest temperature with fan on (in our case it was 275⁰ C). On a baking sheet lined with parchment paper, stretch the dough into your favorite shape (for us it was interesting to have two ciabatta like shapes). Top with sliced figs and diced cheese, sprinkle with some olive oil and bake for 10 minutes, or until the pizzas are golden brown and crispy.
Serve immediately with some fine white wine.
Pratite nas i na:
