(scroll down for the recipe in English)
Dadoh se nedavno u lutanje hodnicima prošlosti. U toj ogromnosti uspomena, fotografija, papirića, crteža i sitnica, naiđem i na prepisku sa mojom kumom iz doba nekog životnog nevremena: ona tek odseljena tamo odakle je jednom već otišla u želji da se ne vrati, a ja tek izbegla iz svog doma, ne baš mnogo daleko, svega možda jedan kilometar, ali među ljude sa kojima mi skladan život jednostavno nije suđen. Zvale smo to „ratna pisma“, jadikovale se jedna drugoj o životnim okolnostima, delile strahove – ja što vidim bombe, a ona što zamišlja kako ih ja vidim, hvalile se kako su nam deca slatka ili su radila ovo ii ono.
Čitam ih, ukupno 44 i ne verujem. Ne verujem koliko malo možemo da predvidimo budućnost (o naučnom istraživanju ove teorije sam već pisala ovde), ali ni koliko malo možemo da pamtimo. U toj prošlosti sam ljuta, ogorčena, tužna i beznadežna, a ne samo da se ne sećam tog stanja, nego se ne sećam ni kad ni kako me je prošao sav taj jed, kad je sve počelo da bledi, niti kad je potpuno iščezlo iz cele mene. Pitam se da li nam je mozak naštelovan da pamtimo više lepo ne bismo li srećniji preživeli dodeljeni nam životni vek, ili isto tako zaboravljamo i mnoge trenutke sreće, bliskosti, ljubavi, nade i radosti.
„Ni samo pamćenje ne možemo objasniti bez pozivanja na matematiku. Polazna tačka je odnos dva broja koji izražavaju vreme stvarnog života i života sačuvanog u osećanjima. Taj odnos niko još nije pokušao da izračuna, za to, uostalom, nemamo nikakvu naučnu mogućnost, pa ipak, bez velikog rizika da se prevarim, mogu pretpostaviti da naše sećanje ne čuva više od jednog milionitog, milijarditog, ukratko, sasvim zanemarljivog delića proteklog života. I to je jedna od čovekovih osobenosti. Onaj ko bi mogao da zadrži u svome sećanju sve ono što je živeo, ko bi mogao da se u bilo kojem času seti svake pojedinosti svoje prošlosti, ne bi imao ničeg zajedničkog sa ljudskim bićima: ni ljubav, ni prijateljstvo, ni gnev, ni način da oprašta ili se sveti ne bi više uopšte bili slični našima.“ (Milan Kundera, „Neznanje“)
Ove losos ražnjiće spremih po sećanju. U silnim receptima koje pratim, naiđem na ovaj, pročitam, ali ne zabeležim. Pa ako sam nekome ukrala ideju bez navođenja izvora, unapred se izvinjavam.
- 4 fileta lososa
- 2 limuna
- 3 kašičice origana
- 1 kašičica kumina u prahu
- 1/2 kašičica krupno mlevene suve ljute paprike
- 16 drvenih ražnjića
Potopite ražnjiće u mlaku vodu na 10-ak minuta. Losos isecite na krupne kocke, a limun na što tanje listiće. U činijici pomešajte origano, kumin, ljutu papriku i 1 kašičicu soli.
Nanižite kocke lososa i presavijene listiće limuna na po 2 paralelno postavljena štapića za ražnjiće (treba da dobijete ukupno 8 gotovih ražnjića), četkicom ih premažite sa malo maslinovog ulja i pospite sa obe strane mešavinom začina. Pecite na zagrejanom gril tiganju oko 4 minuta sa obe strane.
Servirajte odmah. Fino se slaže sa krompir salatom i zelenom boranijom, a i tanjir izgleda odlično 🙂
Spicy salmon skewers
Ingredients (serves 4 people):
- 4 salmon fillets
- 2 lemons
- 3 teaspoons dried oregano
- 1 teaspoon ground cumin
- 1/2 teaspoon pepperoncino flakes
- 16 bamboo skewers
Soak skewers in warm water for 10 minutes. Cut the salmon into large pieces and slice the lemon as thinly as possible. In a small bowl, mix oregano, cumin, pepperoncino and 1 teaspoon salt.
Thread salmon and folded lemon slices onto 8 pairs of parallel skewers (to make 8 kebabs total), brush them with some olive oil and sprinkle both sides with the spice mixture. Cook on a hot grill pan for about 4 minutes on each side.
Serve immediately. It goes well with potato salad and green beans, and the plate looks great too 🙂
Pratite nas i na:
Jako fino.
Ideja ti je odlicna