(prvi deo putopisa pročitajte ovde)

Sve do Napoleona i njegovih osvajačkih pohoda, Ženeva je bila samostalna država, a kad je ovaj živopisni general izgubio sve ratove, njeni građani su poželeli da postanu deo Švajcarske konfederacije. Godinu dana su trgovali sa raznima ne bi li dobili teritorije koje bi im omogućile i fizičku granicu sa tadašnjom Švajcarskom. Ipak, francuski uticaji su sveprisutni, a kako i ne bi kad se granica između ove dve države proteže duž oboda grada, a najveći udeo u onih 40% stranaca koji žive i rade u Ženevi imaju upravo Francuzi.

Bezimeno selo

Da l’ zbog toga što smo bili kod Francuskinje u gostima, ili zbog toga što francuska kuhinja važi za vrhunski gastronomski doživljaj, već prvo veče po dolasku otišli smo u bezimeno, francusko selo na večeru. Selo možda i ima ime, ali malo koga iz Ženeve to zanima.  Ovo pravo farmersko mesto Ženevljani posećuju zbog ozbiljnog golf kluba na prelepim obroncima i udolinama Alpa.

U restoranu golf kluba, iako bez pogleda na jezero, popularni su jezerski specijaliteti, naročito filet de perche i filet de fera. Prvu ribu su nam poslužili u sosu od putera i limuna, a drugu sa penom od morskih plodova i povrćem kuvanim na pari.

Ja ipak nisam odolela da večeru započnem nečim tipično francuskim – foie gras, u toploj varijanti, serviranog u sosu od kupina.

Nedavno je u Francuskoj usvojen zakon po kome svi restorani moraju jasno u jelovniku da naznače da li je jelo spremljeno od svežih ili smrznutih, ili već industrijski obrađenih namirnica, da li je samo podgrejano ili friško pripremljeno po narudžbini. Ma, milina, opustiš se i uživaš! I nikako ne preračunavaš lokalne cene u dinare!

Ivoar (Yvoir)

Desna obala Ženevskog jezera pripada Francuskoj. Kad se iz Ženeve krene tim putem, na svega tridesetak kilometara, na granici između „malog“ i „velikog“ jezera, nalazi se Ivoar, dragulj iz 14. veka, nekada ribarsko selo a danas zvanično jedno od najlepših sela Francuske. Onako sav od kamena, sa zidinama, i velikim kapijama, i dvorcem, i baštama sa lavirintima od šimšira, Ivoar kao da je bio dom bajkopiscima ili bar ilustratorima slikovnica iz mog detinjstva.

Posebnu toplinu mu daje cveće na prozorima i balkonima, i gotovo da nema tog pogleda koji vam neće biti čarobnost za oči.

Seoce, naravno, pohode turisti, a gde ima mnogo turista ima i mnogo restorana, pa smo i mi svratili u jedan uz samo jezero. I opet je na meniju dana bio filet de perche, ovoga puta pripremljen sa malo suvih začina i serviran sa pomfritom, of kors.

Probali smo i pastrmku u laganom sosu od limuna i badema, sa fantastičnim pireom od slatkog krompira.

Sve to uz odličan Tavel, roze iz doline Rone, inače, kažu, Balzakovo i Hemingvejevo omiljeno vino.

Evijan (Evian)

Na dvadeseteak minuta od Ivoara, smešten između jezera i planina, nalazi se Evijan, grad proslavljen po izvorskoj vodi sa francuskih Alpa. Kažu da je lekovita svojstva vode otkrio jedan markiz koji ju je, prilikom svojih svakodnevnih šetnji, ispijao sa fontane Svete Katarine. Onda su doktori počeli da je prepisuju kao lek, da bi početkom 19. veka otvorili i prva termalna kupatila, a ubrzo, po odobrenju kralja Sardinije, i prvu punionicu vode.

Kao i svaka druga banja, i Evijan je miran i tih, pa tako pre svega privlačan starijim turistima, sa i bez unučića. Nakon brzog obilaska, napojismo se ledenom vodom na slobodnom izvoru i utrnutih zuba krenusmo nazad.

Ansi (Annecy)

Južno od Ženeve, na svega sat vremena putovanja kolima, podno francuskih Alpa, na obali istoimenog jezera azurne boje, nalazi se Ansi, još jedan živahni srednjevekovni gradić, prestonica Haute-Savoie, zbog malih kanala i potoka koji ga prosecaju poznat i kao Alpska Venecija. U jednom od kanala, na malenom ostrvu nalazi se prvobitno zamak, a potom zatvor, danas najprepoznatljivija slika ovog romantičnog grada.

Osim šetača po starom gradu prepunom znakova duge i složene istorije, Ansi vrvi i od turista željnih mokre zabave na zvanično najčistijem jezeru u Evropi. Ko je dobro opremljen kondicijom i još koječime, posle sportova na vodi može da se uputi na neku od šetnji po Alpima ili na paraglajding koji u svakom smislu, kažu, oduzima dah.

Šamoni – Mon Blan (Chamonix – Mont Blanc)

Kao jedna tipična neskijašica, ona što ignoriše sve što ima veze sa zimom, hladnoćom i snegom, ne mogu da opišem šta sam baš očekivala od svetski poznatog skijaškog centra u sred leta, ali sam svakako bila iznenađena. Prijatno! Umesto snega u prozorima, umreškalo se raznobojno cveće, belinu je smenilo vedro zelenilo, tišinu huk brzih planinskih potoka, a skije štapovi za planinarenje. A ljudi koliko voliš, svi nešto žure da uhvate svako moguće sunce za svoje letnje poduhvate.

Kad ste u Šamoniju, nevažno je šta jedete, važno je da što pre sa tim završite i požurite na voz. Tako smo i mi glocnuli neku prilično dobru picu, pa pohitali da se što pre nađemo pred čudom prirode u nestajanju, da vidimo jednu od najvećih atrakcija Šamonija – Mer de Glace, najveći glečer u Francuskoj, dugačak 7 km i dubok 200 m.

Kad se starinskim, malim, crvenim vozom popnete na vrh, na 2000 m nadmorske visine, osim one najčistije svežine, čeka vas i Grotte le Glace, ledena pećina do koje se stiže dodatnom, kratkom vožnjom gondolama ili dvadesetominutnom šetnjom, a onda – ta-na-na-na – još 430 stepenika do fascinantnog grotla u živom glečeru. Ovog puta smo preskočili tu avanturu i jednostavno samo ćutke disali na „krovu Evrope“.

Velelepni džin nas je ispratio ne samo do ženevske kuće, već su nam se pogledi susreli još jednom, na putu do beogradskog doma. Već se radujem sledećem viđenju!

Pratite nas i na:

• 
• 
•