Foto: Tanjug/Tanja Valič
Od jutra sam nerovozna. Pratim društvene mreže, pratim pozive za pomoć. Kažu, vodu su donirale velike kompanije, al’ za bebe je najkritičnije. Zasedamo porodično, mislimo se, ako šta pođe baš po velikom zlu, i odrasli mogu kašice za bebe, znači kupujemo – kašice za bebe. Utom javljaju da su bebe potpuno obezbeđene, donirane su i pelene, i mleko u prahu, i kašice. Zasedamo ponovo, pretražujemo apele, sad kažu da treba garderoba, ćebad, dušeci, jastuci. E, to ništa nemamo, ja sam od onih koji ne trpe viškove, sve odmah raščišćavam, poklanjam, bacam… Dobro, kažu da su potrebna i sredstva za ličnu higijenu. Ok, prebrojavamo pare, pravimo spisak: sapuni, četkice i paste za zube, ulošci… Nova vest: kompanija donirala hiljade paketića za ličnu higijenu. Dobro, nećemo ni to. Idemo po konzerve. Nova vest: kompanija donirala tone i tone konzervisane hrane. Auuu, stalno nešto kasnimo. Na kraju odemo, kupimo i doniramo hranu za pse, zatrebaće i to.
Odlučimo da doniramo i sebe, mislim naš rad. Krenemo od prihvatnog centra u komšiluku, tamo kažu da imaju sve, i hranu, i odeću, i volontere – samo nemaju evakuisane. Dete odlazi u drugi, pa u treći prihvatni centar, nigde im ne trebaju volonteri. Ako ništa drugo, registruje se, još se učlanjujemo u grupu volontera Crvenog krsta, kao zvaće. Sutradan se pojavljuje i online registar volontera, popunjavam ime i prezime, stižem do rubrike „veštine i stručna sprema“, ne znam kako da popunim, džaba mi sva ona poslovna umeća, to se sad ništa ne računa, razmišljam da napišem „znam da perem, kuvam, čistim“, mislim stvarno ne znam, pa ostavljam prazno. Čekamo ceo dan, niko nas ne zove. Ludilo na mrežama, čas javljaju „hitno potrebni volonteri…“, a onda stiže RT „tamo ne primaju više…“. Čitam i one poruke kako volonteri rade 13, 19 sati, svi nešto licitiraju sa tim satima, a ja se pitam zbog čega mora tako kad nas ima ovoliko na čekanju, što neko ne organizuje smene, da svi učestvujemo, da svi podnesemo teret… Čitam i komentar jednog dečka „samo da se sve ovo ne pretvori ko je više dao, ko je više radio…“ i nadam se da neće, al’ nas i dalje niko ne zove. Dete se aktiviralo: organizuje peticiju da se smiri doživljaj sa proslavom mature, da se otkači Hyatt i napravi nešto skromnije ako treba i u nekoj kafanici, ali samo da se tih 70 eur donira u humanitarne svrhe, kaže to je skupa oko 20.000 eur od cele škole – malo li je! I još u školi prikupljaju pomoć i registruju volontere, pa će nekako da udruže sve spiskove, možda nas i pozovu.
Pre koju deceniju političari sa zaliscima su nas izmanipulisali da međusobno zaratimo, sad nas je priroda izmanipulisala da se ponovo međusobno zavolimo. Strefila nas životna ironija: potrebna nam je tuga da bismo shvatili šta je sreća, potrebna nam je buka da bismo bili zahvalni na tišini, potrebno je da nečeg nema da bismo cenili ono čega ima. Ne znam koliko će nam sve to potrajati. Gledam ovog novog sa zaliscima, ne uliva mi sigurnost, dobro poznajem te što lupaju pesnicom o sto, što sve znaju i eksperti su za sva pitanja, što vole da ih se saradnici boje i da na sastanku sede pognutih glava, što ne daju da im se bilo šta prigovori, što ponekad i po nešto pametno kažu al’ su retko u stanju da to i sprovedu kako treba (mislim, može, ali ne bez lomljenja kičme)…
Što reče jedan tviteraš: „U poplavi isplivaju i idioti i heroji. Zapamtićemo vas i jedne i druge!“ Vala baš!
Pratite nas i na:
Možeš da pitaš u svojoj opštini da li ima nekih konkretnih stvari koje ljudima trebaju, ali baš konkretnih. Opštini Zemun ništa konkretno nije trebalo, i sve su primali juče, ali jedna teta je imala molbu od škole da im se pošalju sveske, bojice i bojanke za decu koja su razmeštena po Zemunu i koja kreću sutra u školu pa smo pored onoga što smo mislili da svima treba odneli i to. Možeš da ostaviš telefon u Opštini ili CK da te pozovu ako imaju konkretnih potreba za stvarima.
A da smo se probudili, probudili smo se i teško onome ko pokuša da se šali i igra sa nama, jer je ovaj narod već dugo bio u zimskom snu, da bi preživeo, ali mi se čini da to više nije tako. Ovo je neko novo buđenje.
Hvala ti, Jelena. U tekstu su pre svega utisci od subote i nedelje, sad smo se i mi malo bolje organizovali, shvatili kako stvari funkcionisu.